Kada razmišljamo o Božiću gotovo odmah pomislimo na Čarlsa Dikensa i to iz barem dva dobra razloga. Prvo, Dikens je jedan od malobrojnih engleskih pisaca koji su uopšte pisali o Božiću. Božić je najpopularniji engleski praznik, a ipak se o njemu začuđujuće malo pisalo. Postoje himne, mahom srednjovekovnog porekla, nekoliko pesama od Roberta Bridžsa, T.S. Eliota i nekolicine drugih; i tu je Dikens. I to je gotovo sve. Drugo, Dikens se među modernim piscima izdvaja po retkoj, skoro jedinstvenoj sposobnosti da pruži uverljivu sliku ljudske sreće.
Dikens se dva puta uspešno bavio Božićem, prvo u jednom poglavlju Pickwick Papers i drugi put u svojoj u Božićnoj priči. Ovu poslednju priču su čitali Lenjinu na samrti i po svedočenju njegove žene, on je njenu buržoasku sentimentalost smatrao apsolutno nepodnošljivom. S jedne strane Lenjin je bio u pravu. Ali, da je bio u malo boljem stanju, možda bi primetio da priča ima veoma interesantne sociološke implikacije. Kao prvo, koliko god da je Dikens preterao u opisima i koliko god bio odobojan patos Malog Tima, porodica Krečit ostavlja utisak da zaista zna da uživa. Oni izledaju srećno, za razliku od, na primer, građana Morisove utopije Vesti iz Nedođije, koji uopšte ne izledaju srećno. Šta više (i to je jedna od tajni Dikensovog uspeha) njihova sreća najvećim delom potiče iz kontrasta. Njima je dobro, jer, evo, bar jednom godišnje na stolu ima dovoljno hrane. Vuk je pred vratima, ali on sada maše repom. Para sa božićnog pudinga zaklanja pozadinu od zalagaonica i fabričkih hala. Nad večerom dvosmisleno lebdi duh Tvrdice. Bob Krečit želi čak da pije u njegovo zdravlje, što gospođa Krečit izričito odbija. Krečitovi mogu da uživaju u Božiću upravo zato što se on slavi samo jednom godišnje. Njihova sreća je zato tako uverljiva. Njihova sreća je uverljiva upravo zato što je prikazana kao nepotpuna.
S druge strane, svi pokušaji da se opiše trajna sreća bili su promašaij. U poslednjih tri ili četiri veka Utopije su postale uobičajena tema u literaturi (uzgred budi rečeno, utopija ne znači "dobro" već "nepostojeće" mesto), ali čak i one "pozitivne" bile su bez izuzetka neprivlačne i beživotne.
Daleko najpoznatije moderne utopije su one H. Dž. Velsa. Njegova vizija budućnosti je najvećim delom izložena u dve knjige napisane ranih 1920-tih: San i Ljudi kao bogovi. Tu nas dočekuje slika stvarnosti koju bi Vels voleo, ili misli da bi voleo, da vidi. To je svet čije su glavne crte prosvećeni hedonizam i naučna radoznalost. Sva zla i nedaće od kojih sada patimo su nestali. Neznanje, rat, siromaštvo, prljavština, bolest, frustracija, glad, strah, prekomerni rad, sujeverje, sve je to nestalo. Ovako izraženo, nema sumnje da je to svet koji svi priželjukujemo. Svi mi želimo da ukinemo stvari koje i Vels želi da ukine. Ali, da li bi neko zaista želeo da živi u Velsovoj utopiji? Naprotiv, ne živeti u takvom svetu, ne buditi se u higijenski uređenim predgrađima, stalno spopadan od golih vaspitačica, u stvari je postao svestan politički cilj. Knjige poput Vrlog Novog Sveta su izraz stvarnog straha koji moderni čovek oseća pred mogućnošću jednog racionalizovanog hedonističkog društva, koje je on sam u stanju da stvori. Jedan katolički pisac je nedavno rekao da su utopije danas tehnički ostvarljive i da je zbog toga njihovo izbegavanje postalo glavni problem. Ovo ne možemo da otpišemo kao glupu primedbu. Svoj uspeh fašizam u velikoj meri duguje upravo toj žeji ljudi da izbegnu previše racionalan i udoban svet.
Sve pozitivne utopije na sličan način opisuju savršenstvo, a da nisu u stanju da kažu šta je to sreća. Vesti iz Nedođije pružaju primer jedne takve besprekorne verzije Velsovih utopija. Svi su tako ljubazni i razumni, sve je tako prijatno i udobno, ali na kraju nam ipak ostaje samo utisak razvodnjene melanholije. Ono što još više začuđuje je činjenica da ni Džonatan Svift, jedan od najmaštovitijih pisaca svih vremena, nije bio ništa uspešniji u oslikavanju jedne pozitivne utopije.
Prva tri poglavlja Guliverovih putovanja predstavljaju možda najsuroviji napad na ljudsko društvo ikada napisan. Svaka reč važi i danas; na nekoliko mesta data su sasvim detaljna proročanstva političkih užasa našeg doba. Međutim, ono u čemu Svift ne uspeva jeste opis jedne rase koja izaziva njegovo divljenje. U poslednjem poglavlju, nasuprot odvratnim Jahuima, opisani su plemeniti Huinhmi, rasa ineteligentnih konja, bića oslobođena svih ljudskih slabosti. Ipak, uprkos njihovim sjajnim osobinama i nepogrešivom zdravom razumu, ti konji su izuzetno sumorna bića. Poput stanovnika nekih drugih Utopija, oni su uglavnom zaokupljeni time kako da izbegnu svaku pometnju. Oni žive monotonim, "razumnim" životom, stalno se obuzdavajući, slobodni ne samo od svađa, nereda i nesigurnosti, već i od strasti, uključujući tu i fizičku ljubav. Partnere biraju na osnovu načela rasne čistote, izbegavajući tako rizike strasne naklonosti, a odlazak na onaj svet dočekuju skoro sa olakšanjem. U prethodnim poglavljima knjige Svift je pokazao gde čoveka vode njegova ludost i pokvarenost; ali, kada oduzmemo tu ludost i pokvarenost, sve što nam ostaje je mlak život, jedva vredan življenja.
Pokušaji da se opiše krajnja, onostrana sreća takođe su bili neuspešni. Raj je bio čist promašaj, baš kao i Utopija, mada je Pakao uspeo da stekne zapaženo mesto u književnosti, jer je često bio opisivan mnogo pitoresknije i uverljivije.
Poznato je da u hrišćanskom Raju, onakvom kako je najčešće bio opisivan, nema ničeg privlačnog. Skoro svi hrišćanski pisci su o Raju govorili ili da je prosto neopisiv ili bi ga uvijali u maglu od zlata, dragog kamenja i beskrajnog pojanja himni. To je, doduše, nadahnulo neke od najlepših pesama: "Tvoje zidine kaledonske, tvoje avenije od izbrušenih dragulja, tvoje dveri od istočnog biserja, nepojamno dragocenog i retkog!" Ali, nikome nije pošlo za rukom da opiše svet u kojem bi običan čovek zaista voleo da živi. Mnogi reformatorski propovednici, mnoge Jezuite (pogledajmo, na primer, zastašujuću propoved u Džojsovom Portretu mladog umetnika) umeli su da na smrt preplaše svoju pastvu pričama o Paklu, ali čim bi na red došao Raj, odmah bi se vraćali na reči kao što su "zanos" ili "blaženstvo", uopšte se ne trudeći da pobliže objasne o čemu je tu zapravo reč. Ostaje da je možda najbolji opis na ovu temu dao Tertulijan, u čuvenom pasusu u kojem kaže da je najveća blagodet Raja to što iz njega možemo da gledamo muke prokletih.
Sa paganskim verzijama Raja stvar, možda, stoji malo bolje. Stiče se utisak da nad Jelisejskim poljima stalno lebdi sumrak. Olimp, boravište bogova, sa njegovim potocima nektara i ambrozije, njegovim nimfama i Hebama, tim "besmrtnim kurvama" kako ih nazvao D. H. Lorens, možda više nalikuje na dom nego hrišćanski Raj, ali teško da bismo se i tu duže zadržavali. [to se muslimanskog Raja tiče, s njegovih 77 hurija po čoveku, koje vas spopadaju sve u isto vreme, opet dospevamo u isti košmar. Isto je i sa spiritistima, koji nas stalno uverevaju kako je tamo, s one strane, sve sama "svetlost i divota", u čemu niko pametan ne vidi išta podnošljivo, a kamoli privlačno.
Slično je i sa pokušajima da se opiše savršena sreća, koja nije ni utopijska niti onostrana već čisto senzualna. Ti opisi su često isprazni ili vulgarni, a najčešće oboje. Na početku svoje La Pucelle, Volter opisuje život [arla IX i njegove ljubavnice Agnes Sorel. "Oni behu uvek srećni", piše Volter. Ali, u čemu se sastojala ta njihova sreća? U beskrajnom nizu gozbi, pijanki, lovačkih pohoda i orgijanja. Kome se sve to ne bi smučilo već nakon nekoliko nedelja? I Rable opisuje sreću onih koji su se u svom zemaljskom životu napatili. Oni pevaju jednu pesmu, koja, grubo prevedena, kaže otprilike sledeće: "Skakati, igrati, zbijati šale, piti vino crveno i belo, i ne raditi ništa po vasceli dan, osim brojati zlatne dukate!" Ispraznost tog sna o večitim "dobrim vremenima" prikazana je na Brojgelovoj slici Zemlja Dembelija, gde tri ogromna debeljka leže usnuli, glavom uz glavu, u sred gomile kuvanih jaja i pečenih butkica, koje samo čekaju da se ovi probude pa da ih potamane.
Izgleda da ljudi nikada nisu bili u stanju da opišu sreću, a možda ni da je zamisle, osim na osnovu kontrasta. To je ono u čemu se slika Raja ili Utopije menjala tokom različitih epoha. U preindustrijskom društvu Raj je bio opisivan kao mesto večitog odmora, popločano zlatom, budući da se iskustvo prosečnog ljudskog bića svodilo na prekomerni rad i siromaštvo. Hurije muslimanskog Raja svedoče o poligamiji koja je većinu žena pozatvarala u hareme bogataša. Ali, sve te slike "večnog blaženstva" brzo počinju da blede, jer čim blaženstvo postane večno (gde se večnost posmatra u vremenskom smislu) kontrast nestaje. Neki književni motivi nastali su kao izraz fizičkih uslova koji više ne postoje. Kult proleća je jedan takav primer. U srednjem veku proleće se obično nije vezivalo za laste i divlje cveće već za rano povrće, mleko i sveže meso, u kojima bi ljudi uživali nakon nekoliko meseci provedenih na usoljenoj svinjetini, u zadimljenim, mračnim kolibama. Prolećne pesme pevale su o sreći, ali na veoma konkretan način: "Ne radi ništa, nego krkaj i uživaj i zahvali nebesima na srećnoj godini, s puno mesa i dobrih cica! Uspaljeni momci jurcaju okolo, tako srećni, uvek tako srećni!" A imali su i zbog čega da budu srećni. Zima je prošla i sada je sve opet dobro. Božić, inače prehrišćanski praznik, verovatno je nastavio da se slavi zato što je ljudima bilo potrebno da usred nepodnošljive, severne zime prirede sebi makar jedan dan posvećen krkanluku i pijančenju.
Nesposobnost ljudi da zamisle sreću osim u obliku olakšanja, bilo od rada ili od patnje, suočava socijaliste sa ozbiljnim problemom. Dikens je mogao da opisuje jednu siromašnu porodicu kako se naslađuje pečenom guskom i da ih prikaže kao srećne; s druge strane, stanovnici savršenih univerzuma ne pokazuju ni trunku prirodne ljubaznosti i prilično su odbojni. Ali, mi svakako ne težimo svetu o kojem je pisao Dikens, niti bilo čemu sličnom što bi on mogao da zamisli. Cilj socijalista nije društvo u kojem sve na kraju dođe na svoje mesto zato što se ljubazni, stari gospodin umilostivi da dobaci parče ćuretine. Ono čemu težimo je društvo u kojem milostinja neće biti potrebna. Mi želimo svet u kojem će Tvrdica, sa svojim dividendama, i Mali Tim, sa svojom tuberkuloznom nogom, biti jednako nepojmljivi. Ali, da li to znači da je ono čemu težimo Utopija lišena svakog bola i napora? Uz rizik da kažem nešto što se urednicima Tribjuna neće ni malo dopasti, usuđujem se da kažem da pravi cilj socijalizma nije sreća. Sreća je uvek dolazila usput. Na osnovu svega što smo do sada naučili tako bi trebalo i da ostane. Pravi cilj socijalizma je bratstvo među ljudima.
To osećanje je veoma široko rasprostranjeno, iako se o tome obično ne govori, ili barem ne dovoljno glasno. Ljudi rizikuju svoje živote u ogorčenim političkim sukobima, ginu u građanskim ratovima ili bivaju mučeni u tajnim zatvorima Gestapoa ne zato da bi stvorili nekakav dobro zagrejani, klimatozavni, blistavo osvetljeni Raj već zato da bi živeli u svetu u kojem će ljudi biti braća, umesto što će varati i ubijati jedni druge. Takav svet bio bi samo prvi korak. Šta će biti dalje, ostaje da se vidi, a pokušaj da se to predvidi do u detalje može samo da unese zbrku.
Socijalistička misao treba da se bavi predviđanjem, ali samo u najširem smislu. Cilj se često samo nazire. U ovom trenutku, na primer, svet je u ratu, a ono čemu se teži je mir. A opet, taj isti svet ne zna šta znači mir, on o tome nema nikakvo iskustvo, osim možda u vreme Plemenitog Divljaka, ako je on ikada postojao. Svet teži nečemu što jedva nazire i što jedva može da artikuliše. Ovog Božića hiljade ljudi iskrvariće na smrt u snegovima Rusije ili se udaviti u ledenim morima ili će kidati jedni druge na komade na močvarnim pacifičkim ostrvima. Napuštena deca tumaraće u potrazi za hranom kroz ruševine nemačkih gradova. Učiniti tako nešto nemogućim izgleda kao dobar cilj. Ali, ići u detalje, u priči o tome kako bi jedan miroljubivi svet trebalo da izgleda, nešto je sasvim drugo.
Skoro svi tvorci Utopija podsećaju na čoveka koji pati od zubobolje, pa misli da je sreća kada zub ne boli. Oni bi da stvore savršeno društvo neprestanim ponavljanjem i produžavanjem nečega što ima vrednost samo zato što je kratkotrajno. S jednog šireg stanovišta moglo bi se reći da je put kojim bi čovečanstvo trebalo da krene jasno naznačen, da je opšta strategija poznata, ali da detaljna proročanstva nisu nešto čime bi trebalo da se bavimo. Svako ko pokušava da zamisli savršenstvo samo otkriva sopstvenu ispraznost. To je bio slučaj čak i sa tako velikim piscima kao što je Svift, koji je umeo da tako dobro ispraši biskupa ili političara, ali koji nas u pokušaju da opiše nadljudsko ostavlja u uverenju da čak i smrdljivi Jahui imaju pred sobom više mogućnosti za napredak nego plemeniti Huinhmi.

[Objavljeno pod pseudonimom John Freeman, u Tribune, decembra 1943., prijevod Aleksa, Anarhija/Blok 45]