Mario Kovač

Baršunasto podzemlje

 

Nakon doručka otišao sam ravno u krevet i probudio se točno na vrijeme za ručak

 

5.45 ujutro. Na autobusnoj stanici na periferiji metropole smrzavaju se dva mladića. Jedan je očito malo pripit dok drugi nestrpljivo promatra cestu u pravcu iz kojeg bi trebao doći autobus. Pijani mladić (Goran) se obrati promatraču (Siniša).

- Mrtvo dobar tulum, ha buraz.
- Tak-tak.
- Kaj tak-tak? Mogli smo plivati u cugi. Fakat su se potrudili.
- Sjećaš se mog osamnaestog rođendana?
- E, jebi ga. Ne može svaki tulum ući u legendu.

Siniša se nasmije.

- Kaj se smiješ?

Siniša slegne ramenima.

- Boli tebe racku. Ti si zabrijo s onom plavom pičkom. Jel' dobra, ha?

Siniša se nadmoćno nasmije. Par trenutaka tišine.

- Fakat mi se već gade ova čekanja. Moramo nabaviti neki auto.
- Kupit' ću ga čim dobijem na lotu.
- Super.

Obadvojica se zadube u svoje misli. Tišinu prekine Siniša.

- Mislim da čujem bus.

I stvarno, uskoro se iza ugla pojavi veliki plavi autobus i zaustavi se uz glasnu škripu kočnica. Siniša i Goran uđu i prošeću se do dna autobusa te se uvale u stolice. Nekolicina ljudi pogleda čudno odjevene mladiće, a zatim nastave nijemo buljiti kroz prozor. U autobusu je sjedilo nekolicina ljudi srednjih godina, očito neraspoloženih, a preko jedne klupice opružen je spavao neki starac.

- Tko bi rekao da se tako puno škvadre vozi busom u šest ujutro.
- Valjda idu na posao. Ili s noćne smjene.

Goran se blesavo isceri.

- Koje su ljudi ovce, jebote. Moraš biti pravi kreten da se digneš ovako rano zbog nekog šugavog posla.

Par ljudi se okrene i bijesno pogledaju Gorana.

- Daj, šuti, budalo. - upozori ga Siniša.

No, Sinišino upozorenje je djelovalo na Gorana kao dolijevanje ulja na vatru.

- Kaj imam šutiti! Da vidim tko bi mene natjerao da se dignem k'o zombi ovak' rano ujutro?

Zatim se ustane i izdere se iz sveg glasa.

- Vi ste svi obični papci!!!

U tom trenutku se ustanu trojica mrkih pogleda i stisnutih šaka krenu prema dnu busa. Jedan od njih procijedi kroz zube:

- Mogli bi ti začepiti gubicu, balavče.

Siniša je pokušao zaustaviti Gorana, ali bilo je već prekasno.

- Hajde probaj.

Par sekundi kasnije Goran je ležao na prljavom podu, a po njemu su pljuštali udarci teških zidarskih šaka. Autobus je naglo stao, a vozač i ostali putnici su promatrali tuču. Siniša je zastao na trenutak, a onda je izvadio nož iz džepa komandosice i zabio oštricu u nogu jednog od trojice muškaraca. Ovaj je pao na pod i s grčevitim izrazom lica se uhvatio za posjekotinu na nozi. Druga dva muškarca su se povukli par koraka.

- Otvori vrata! Otvori vrata! - izdere se Siniša pomažući jednom rukom Goranu da ustane, a drugom, s nožem, upirući prema muškarcima.
Zadnja vrata se polako otvore, a Siniša izgura Gorana van i sam izađe za njim. Jedan od muškaraca krene prema vratima, ali drugi ga zaustavi i gadno opsuje.

- Pička vam materina huliganska!

Siniša ne odgovori ništa već samo nastavi bijesno gledati u njega i još čvršće stisne šaku u kojoj drži nož. Vrata autobusa se zatvore i, uz glasno brundanje motora, autobus se otkotrlja niz cestu.
Siniša spremi nož i okrene se prema Goranu.

- Jesi dobro?
- Aha. Da nisam pijan, vidjeli bi oni svoje.
- Začepi, majmune. Zbog tebe sada moramo pješke doma.
- Sačekajmo idući bus.
- Pa da nam se murja naslika ovdje. Uostalom, ovdje busevi voze svakih sat vremena. Smrzli bi se k'o pičke.
- Pa, barem vremena imamo napretek.

Siniša i Goran se pogledaju i prasnu u smijeh.

 

Prethodna priča

 

Sljedeća priča

 

 

na prvu stranicu